Istorijat štampe

Štamparija "Topolino" je napravila ovu stranicu ljubiteljima istorije i zanimljivosti. Nije loše znati kako se to nekad radilo i kad je i kako počela era modernog štamparstva...

Pre izuma štamparstva, umnožavanje knjiga i spisa vršeno je kaligrafskim prepisivanjem štiva i precrtavanjem slika. Ovaj rad je obavljan na dvorovima vladara i velmoža, a radilo ga je na desetine i stotine najizvežbanijih prepisivača. Umnožavanje rukopisa postojalo je i pre naše ere. Starogrčki filozofi u svojim delima tri veka pre nove ere navode, da su se u to doba u Atini umnožavanjem i prodavanjem knjiga bavili bibliopoli, današnji knjižari-izdavači. Prepisivanja su vršena na listovima papirusa 20 do 25 cm širine i oko 40 cm dužine lepljenim krajevima jedan za drugi u dugačke trake.
U starim vekovima, posle osvajanja Aleksandra Velikog, umnožavanje i trgovina prepisivanom literaturom bila je najživlja u Aleksandriji, Egiptu, a u doba Rimske imperije, kada je Rim postao glavno središte kulturnog sveta, bibliopoli su u njemu snažno razvijali poslove umnožavanja i prepisa spisa.
Posle propasti Rimskog Carstva, nastali su snažni pokreti i invazije varvarskih naroda, što je znatno uticalo na štetu razvoja i interesovanja za knjigu i pismenost, tako da je naglo opao broj rimskih bibliopola. U to doba, u mnogim pokrajinama bivšeg Rimskog Carstva prešla je sva ili delimična vlast u ruke monaškog sveštenstva. Vođeni verskim fanatizmom i namerom da omoguće širenje samo hrisćanskih crkvenih i verskih knjiga, pažljivo su tragali za svim zaostacima starih rimskih i grčkih paganskih rukopisa i prepisa i spaljivali ih. Tako su uništeni mnogi značajni originalni rukopisi i prepisi rimskih i grčkih mudraca.
Nakon mnogo vremena, posle opisanih događaja, umnožavanja su uglavnom ograničavana na crkvene knjige i molitvenike, a obavljana su u manastirima. Pri prepisivanju su pravljene i vece greške dajući prepisu suprotan smisao od onoga u originalu. U našim manastirima su već u XI veku bile prepisivane mnoge crkvene knjige, tako da je na našim prostorima ova oblast počela značajnije da se razvija. Jedno od najstarijih srednjevekovnih pisanih dela kod nas, je Miroslavljevo jevanđelje. Za humskog kneza Miroslava, Nemanjinog brata, pisao ga je dijak Gligorije u razdoblju između 1169. i 1197. godine. Drugi, takođe značajan spis je, svakako, Dušanov zakonik proglašen na Saboru u Skoplju 1349. godine.
Od četvrtog veka, nakon što je pronađen način izrade pergamenta, papirus se upotrebljavao samo za spise manje važnosti, dok je za važnija dokumenta korisćen isključivo pergament. Početak opreme knjige, u njenom današnjem obliku datira iz petog veka. Tada je već upotrebljavan pergament, a potom primitivno izrađena hartija. Prepisivani listovi su označavani brojevima i slagani po redu jedan na drugi. Nakon završetka prepisa knjige, skup listova se prošivao na jednom kraju, trakom. Tako ušivene listove su ulagali u korice, da bi ih zaštititili od gužvanja. Pošto je knjiga dobila svoj današnji oblik, radilo se na usavršavanju izgleda korica ukrašavanjem raznim ornamentima, što bi se moglo smatrati vec nekom vrstom grafičkog dizajna. Od desetog veka su se u gravuru ornamentike od slonovače, skupocenih dela, ulagali razni dragulji, tako da su privilegiju da imaju dobru knjigu imali isključivo imućni ljudi. Takav običaj opremanja knjige trajao je sve do XIX veka, kada je Englez Henri Fišer u Liverpulu prodajom knjiga u brošurnoj opremi cenu knjige toliko oborio, da su je mogli posedovati i najsiromašniji. U VI veku su Arabljani ratujući sa Mongolima naučili veštinu izrađivanja hartije i počeli je prodavati u Grčkoj i drugim evropskim državama uz Sredozemno more, tako da su već od toga doba manje važni spisi bili pisani na hartiji, umesto na dotadašnjem papirusu. Za prepisivanje knjiga služile su u raznim bojama pripremljene tečnosti. Ispisivanje teksta je vršeno crnom, a važnije reči, rečenice ili inicijali crvenom. Druge boje su korišćene za crtanje ornamenata oko inicijala.
Poznato je da je još u vreme starih Vavilonjana postojao način upisivanja neke oznake, najčešće potpisa na dokument, prisitkom žiga na prstenu koji su nosili. Posle Vavilonskih pečata, još uvek mnogo vekova pre nove ere, u Egiptu, Arabiji i Persiji je postojao običaj da se u još nepečene proizvode od gline (posudje, opeka itd…) utiskuju reljefno izrađeni pečati sa znakom ili inicijalima proizvođača. Indusi su kasnije na drvene ploče urezivali ornamente koje su nakon toga premazivali bojom i otiskivanjem na tkaninu, ukrašavali svoje odavne predmete. Ovakvi postupci su se već mogli smatrati pretečama današnjeg štamparstva. Trgovinskim vezama, veština izrezivanja pečata je prenesena iz Male Azije najpre u Grčku, a odatle u Rim i ostale zemlje Sredozemnog mora.
U starim vekovima, posle osvajanja Aleksandra Velikog, umnožavanje i trgovina prepisivanom literaturom bila je najživlja u Aleksandriji, Egiptu, a u doba Rimske imperije, kada je Rim postao glavno središte kulturnog sveta, bibliopoli su u njemu snažno razvijali poslove umnožavanja i prepisa spisa.

Mašinsko umnožavanje i Gutenberg

Do danas nije utvrđeno otkada je u Evropi poznat mehanički način umnožavanja rukopisa – štampanje. Pretpostavlja se da počeci štampanja u Evropi sežu u vreme XI veka. Rad štamparija od drvoreza u Evropi je najpre korisćen za umnožavanje svetackih slika. Priprema za štampu slika sa klišeom od drveta rađena je duborezom, a ljudi koji su se bavili tim poslom zvali su se ksilografi (drvoresci). Postupak se svodio na to da je na ploči od tvrdog drveta ručnim alatom odstranjivano drvo na mestima gde bi na otisku trebalo da bude belina, tako da je ostala površina bila ravna i pogodna za ostavljanje otiska. Sadržaj stranice se urezivao tako da izgleda kao odraz pravog lika u ogledalu. štampanje se vršilo na taj način sto bi se preko pripremljenog klišea premazala boja (valjkom obloženim finom kožom) i postavio papir tako da se ne pomera, a preko njega dobro uglačana, tanka koža. Postupak same štampe se svodio na pažljivo trljanje, specijalno obradjenom kosti, cele površine hartije preko klišea. Ovakav nacin štampe se pokazao kao izuzetno nepraktičan i spor zbog čestog pomeranja hartije na kojoj se štampa, tako da je otisak neuredan i nečitak. Dalji razvoj ovog postupka se svodio na usavršavanje klišea i materijala od kojih se ona prave, tako da se napredak očitavao u upotrebi bakra i sličnih metala zgodnih za obradu.

Prvi drvorezi su bili prilično slabi, ali su velikom brzinom bili usavršavani do umetnosti, tako da su 1450. do 1460. već osnivani strukovni esnafi majstora za izradu klišea i štampe. Teško je utvrditi, ali se ipak smatra da ja štampanje pomoću drvoreza donešeno na bliski istok iz Kine, u kojoj je sličan način umnožavanja postojao još u IV veku, kada je korišćen za štampu njihovih prvih časopisa. Kasnije je postupak bio primenjivan za ukrašavanje svile, kože i materijala namenjenih ukrašavanju hramova i stanova.

1440. godine počinje era mašinskog umnožavanja spisa i knjiga. Te godine je Johan Gutenberg u Strazburu, izumeo ručni aparat za izlivanje pojedinačnih slova od rastopljenog olova i presu za pravljenje otisaka, pomoću kojih je samo jednim pritiskom ravne ploče, umesto dotadašnjeg nesigurnog trljanja koštanim trljacima, pravio neuporedivo kvalitetniji otisak na hartiji. Pravljenje jedne takve mašine je iziskivalo materijalna sredstva koja nisu bila dostupna Gutenbergu, tako da je dosta dugo tražio, današnjim rečnikom rečeno, sponzora. Prikupivši sav novac koji je mogao u to vreme (150 forinti), 1448. je formirao svoju prvu štampariju i radeći u njoj, 1450. za svoj rad zainteresovao lokalnog bogataša Johana Fusta koji je u štampariju ulozio 800 forinti sa pravom na hipoteku. Tada je po ugovoru Gutenberg počeo sa štampom Biblije.

Zbog prevelikog obima posla predložio je da se pozove njegov poznanik, rezbar po struci, Petar Šefer, i pomogne pri radu. Radeći uz Gutenberga, Šefer je brzo ulazio u tajne novog zanata, tako da je Fust nakon izvesnog vremena zaključio da se štampanje Biblije i drugih novougovorenih poslova moze odvijati i bez Gutenberga, te je od njega zatražio povraćaj novca koji je ovaj bio dužan. Sud je na osnovu hipoteke štampariju prepisao novom vlasniku, a Gutenberg je ostao bez posla. Kratko nakon toga, Fust je završio štampanje Biblije koja je bila u dve knjige od 324 i 319 listova.
Kasnije je Gutenberg dobio na raspolaganje skromnija sredstva, tako da je uspeo da oformi novu štampariju, znatno manju od prethodne, ali dovoljno dobru da se u njoj moze raditi. U toj štampariji je štampao i knjigu Liturgijski psaltir, čiji se ostaci nalaze u Narodnoj biblioteci u Parizu. Najstarija, do sada sigurno utvrđena, knjiga koju je Gutenberg štampao je Donat. Od nje je samo nekoliko listova ostalo sačuvano u Narodnoj biblioteci u Parizu. Knjiga Sveto pismo sa 42 reda po stranici koju je štampao prvi mašinski štampar Gutenberg danas važi za najskuplju knjigu na svetu.
Gutenbergovim izumom 1440. godine ustanovljeni su osnovni metodi štampanja koji su prethodili ovim današnjim. I pored toga što su Gutenberg, Fust i Šefer strogo čuvali tajnu veštine mašinckog umnožavanja, pouzdano se zna da je već 1460. godine u Strazburu postojala štamparija Johana Mentelina, a pre razaranja Majnca (Gutenbergovog rodnog mesta) i štamparija Alberta Pfistera. Razaranjem ovih štamparija u čestim tadašnjim političkim sukobima, radnici koji su radili u njima ostali su bez posla. Većina njih je otišla u inostrastvo, gde postaju pravi rasadnici štamparske veštine po raznim zemljama Evrope.

Počeci štamparstva na našim prostorima

Prvi počeci štamparstva na prostorima bivše Jugoslavije javljaju se 1493. godine. U doba teskih iskušenja vezanih za Osmanlijsko Carstvo, Crna Gora je te godine uspela da osnuje svoju štampariju. Po nalogu Đurđa Crnojevića, jeromonah Makarije je otišao u Mletke da izuči tajnu štamparske veštine i kupi kompletnu štampariju koja je kasnije smeštena, ne zna se tačno, ili u Obodu ili na Cetinju. Štamparija u kojoj je radio Makarije do 1496. štampala je Oktoih, Trebnik i Psaltir. Na Psaltiru je kao mesto štampanja označeno Cetinje.

Nesređene prilike u zemlji (ratovi sa Turcima), naterali su Đurđa Crnojevića da krajem 1496. napusti Crnu Goru i skloni se u inostanstvo. Njegovim odlaskom nestaje i prva štamparija na ovim prostorima.
1552. godine je knez Radiša Dmitrović pripremao osnivanje štamparije u Beogradu, ali dok su mašine bile na putu, Radiša je umro, a dobavljene uredjaje je preuzeo Trojan Gundulić iz Dubrovnika. Zna se da je na toj mašini radio iguman Mardarije i da je posle štamparnja Četvorojevandjelja obustavljen rad. Šta se sa ovom štamparskom mašinom dogodilo i gde je završila, ostala je tajna.
Posle nestanka knez-Radišine štamparije u drugoj polovini XVI veka, Beograd nije imao svoju štampariju sve do 1831. godine, kada je osnovana Knjaževsko-Srpska pečatnija.